„Ne mislim da su satovi instrumenti za merenje vremena. Oni su mnogo više od toga – umetnost“
Piše: Mila Bulimbašić-Botteri
„Razmislite za trenutak o svom domu ili kancelariji: sve što imate radi na struju: mašine za pranje, sušenje, TV, radio, telefon, iPod, računari, čak smo i svoja sećanja stavili na kompjuter. Nije nam ostalo skoro ništa što bi nas podsećalo na vremena kad su ljudi sopstvenim rukama izrađivali umetničke predmete. To je osnovni razlog zbog koga radim ovo što radim, jer ne mislim da su satovi instrumenti za merenje vremena. Oni su mnogo više od toga – umetnost“, tako je, u jednom od svojih poslednjih javnih nastupa desetak dana pre smrti, govorio Nikola Ajek, genije, umetnik, preduzetnik, nemiran duh koji je po mišljenju mnogih spasao švajcarsku časovničarsku industriju.
Vodolija u horoskopu
Čovek koji je sam sebe nazivao umetnikom a ne biznismenom, rođen je u Libanu 1928. u horoskopskom znaku Vodolije. Zaljubljenici u horoskope reći će kako ta informacija u potpunosti objašnjava nemiran i kreativan duh koji je stajao iza svih Ajekovih aktivnosti tokom čitavog života. Naravno, stvari nikad nisu tako jednostavne i ne mogu se svesti na horoskop, pa ni život jednog čoveka koji je u velikoj meri odredio sadašnjost i budućnost čitave jedne industrije.
Stoga krenimo redom. Ajekovi biografi beleže da je studirao nauku i matematiku u Bejrutu i Francuskoj pedesetih godina prošlog veka. Nigde nema podataka o tome da je završio neki fakultet, što je sasvim u skladu s njegovom definicijom preduzetnika. Naime, upitan jednom gde bi sebe svrstao – u izučene ili intuitivne preduzetnike, odgovorio je da ne možete magarca poslati u Salcburg na muzičku akademiju. „Nećete dobiti Mocarta. Henri Ford se može samo roditi kao Henri Ford, ne može to postati ni na jednoj preduzetničkoj školi. Tamo ga mogu jedino naučiti kako da bude bolji Henri Ford.“
Osuđeni na propast
Zahvaljujući studijima ili uprkos njima, Nikola Ajek je do kraja sedamdesetih godina prošlog veka bio dobrostojeći vlasnik Hayek Engineering AG, ugledne švajcarske konsultantske kompanije. Stoga i nije čudno što su se upravo njemu obratili za savet oko moguće prodaje švajcarskih kompanija SSIH i ASUAG Japancima. U to vreme švajcarska časovničarska industrija je bila na kolenima, japanski brendovi Citizen, Seiko i Casio sa svojim kvarcnim satovima preplavili su tržište, a od 90.000 Švajcaraca zaposlenih u časovničarstvu, dve trećine već je bilo otpušteno. Kad je stigla japanska ponuda za Omegu, švajcarski bankari su bili vrlo naklonjeni prodaji, zaključivši da je industrija satova u Evropi osuđena na propast zbog visokih proizvodnih troškova.
Ajekova protivofanziva
Ajek je, čuvši za to, bio šokiran i u potpunosti je otklonio ponudu. Umesto prodaje predložio je ujedinjenje dve kompanije i pokušaj da se Japanci pobede sopstvenim oružjem: proizvodnjom jeftinog kvarcnog sata. Ostalo je istorija. Švajcarci su zaista napravili jeftin kvarcni sat, legendarni Swatch, prodali ga u milionima primeraka širom sveta i oporavili sopstveno visoko časovničarstvo.
Do 1985. godine Ajek je postao vlasnik kontrolnog udela kompanije SMH koja je nastala udruživanjem SSIH i ASUAG, a koja će 1998. promeniti ime u Swatch grupu. Prema najnovijim Forbsovim podacima Swatch grupa danas ima 24.000 zaposlenih, filijale u trideset sedam zemalja širom sveta i više od petsto samostalnih radnji. Swatch grupu čine brendovi Breguet, Blancpain, Glashütte Original, Jaquet Droz, Léon Hatot, Omega, Tiffany & Co., Longines, Rado, Union Glashütte, Tissot, ck watch & jewelry, Balmain, Certina, Mido, Hamilton, Swatch, Flik Flak i Endura.
Međutim, ono što se tokom godina pokazalo mnogo važnije od ovih brendova je činjenica da je kompanija ASUAG koju je Ajek udružio sa SSIH-om, da bi kasnije postao njihov većinski vlasnik, posedovala ETA-u i Nivarox-FAR, firme specijalizovane za proizvodnju mehanizama i delova sata.
Isti čovek koji je proglašen za spasioca švajcarske časovničarske industrije, upravo zbog toga što je zadržao u vlasništvu Švajcaraca kompanije koje su praktično jedine mogle da proizvode vrhunske satne mehanizme i delove, odlučio je da 2002. pošalje pismo svim ostalim švajcarskim časovničarskim kompanijama u kojem ih je obavestio da će ETA do kraja 2006. prestati da isporučuje nedovršene satne mehanizme, odnosno ebauches.
Spasilac ili izdajnik
Pismo je pokrenulo pravu lavinu ogorčenih reagovanja, spasilac je proglašen za izdajnika, a uz Ajekovo ime do kraja njegovog života velikim slovima će stajati kontroverzan. Zašto je to učinio? Najlakši odgovor bi bio novac, ali svi koji su barem donekle poznavali čoveka koji je sebe rado proglašavao za umetnika i prema poslednjim procenama vredeo četiri milijarde dolara, lakonski će reći da je taj odgovor pogrešan. Novac sigurno nije vodio Ajeka ni kada je odbacio unosne japanske ponude za posrnulu švajcarsku industriju satova, pa skoro sigurno ne može biti ni glavni razlog odluke o ETA-inim isporukama.
Svi lažu
Sam Ajek je rekao da je ovde jednostavno reč o moralu. “Svi lažu i govore kako su njihovi satovi najbolji”, rekao je u jednom od svojih poslednjih javnih nastupa. “Većina brendova ulaže isključivo u oglašavanje i priča kako su najbolji, a zapravo uopšte ne proizvode satove. Ovim potezom sam želeo da prisilim sve u časovničarskoj industriji da zapravo počnu da proizvode satove.”
Iako je zakonodavac prisilio Ajeka da odloži primenu ove odluke do kraja ove godine, ipak je njegova zastrašujuća najava delovala pozitivno na mnoge. Kompanije poput Sellite koja je pre sastavljala i dovršavala ETA-ine mehanizme za mnoge brendove, odlučile su se za razvoj sopstvenih mehanizama i uspevaju u tome. I mnogi brendovi su podstaknuti ovom odlukom bili prisiljeni da razviju sopstvene manufakture i mehanizme, posebno kad su čuli da je Ajek prošle godine odlučio da ode korak dalje.
Krajem prošle godine objavio je da od vlasti traži odobrenje kojim bi se ETA-i i Nivarox-FAR-u omogućilo da bilo kome odbiju isporuku delova mehanizma. Obrazložio je to svojim načinom zaštite švajcarske industrije satova u koju su se, po njegovom mišljenju, u poslednje vreme uvukli mnogi koje satovi zapravo ne zanimaju i ne znaju ništa o njima, već samo žele da zarade novac. A to je prema Ajeku bio najbolji put da se izgubi švajcarska časovničarska industrija. To, dok je bio živ, nije nikako mogao dopustiti, a šta će biti posle njegove smrti, kao i uvek, pokazaće vreme.
O KREATIVNOSTI
„Treba motivisati ljude da veruju u nemoguće, da veruju u ono što su verovali kad su bili deca, na primer, u Deda Mraza. Samo tako kao odrasli ljudi mogu biti kreativni i stvarati čuda.“
O BANKAMA
„Uvek sam kritikovao banke, što u Švajcarskoj nije nimalo popularno. Nisu mi potrebne, 1957. godine prvi i poslednji put u životu sam podigao kredit. Nisam želeo da manipulišu sa mnom i kontrolišu me.“
O POSLU
„Nemam kancelariju već umetnički studio. U njemu može i da se puši i da se radi šta god ko želi, jer je privatno vlasništvo. A ja ne radim i nikad nisam radio, već se zabavljam četrnaest sati dnevno.“
