piše: Vesna Lovrić-Plantić
Ako kućni sat posmatramo prvenstveno kao merač vremena, što on u osnovi i jeste, njegovu istoriju mogli bismo da podelimo na razdoblje pre uvođenja klatna kao regulatora tačnosti i ono posle tog izuma. Naime, u prvom periodu odstupanje od normale dostizalo je i do šezdeset minuta u toku dana, dok se posle primene novog oscilatora smanjilo na svega minut, dva.
Sat fenjer
U vreme kada je klatno prvi put primenjeno u svrhu regulacije tačnosti sata, dakle sredinom 17. veka, proizvodnja satova dostigla je visoke standarde u granicama postojećih saznanja. Pored javnih satova koji se u tornjeve crkvenih ili svetovnih zgrada ugrađuju već od kraja 13. veka, različiti tipovi sata – zidni, stoni, prenosivi – koriste se i u privatnim kućama. Stoni satovi, izrađeni uglavnom od bronze ili mesinga, imaju niz dodatnih funkcija kao što su uređaj za buđenje, datumar i astronomski indikator. Najsofisticiraniji oblik onovremenog kućnog sata ostvaren je u engleskom lantern clocku Pogon zidnim satovima daju tegovi, a prednja ploča, većinom od gvozdenog lima, služi kao podloga za oslikavanje, čime sat dobija i umetničku dimenziju. Najsofisticiraniji oblik tadašnjeg kućnog sata ostvaren je u engleskom „lantern clocku“, koji, kako mu samo ime kaže, liči na fenjer odnosno svetiljku. Lični, pak, satovi koji su se početkom 16. veka razvili iz stonih, poprimaju neobične oblike poput krsta, molitvenika, granatne jabuke (nara), mrtvačke glave i slično. Na njihovom ukrašavanju angažovani su umetnici i majstori raznih profila: zlatari, graveri, draguljari, emajleri, slikari minijatura. Pored svih nabrojanih dostignuća, proizvodnja satova patila je od jednog velikog nedostatka. Naime, postignuti napredak ogledao se prvenstveno u novim tipovima i oblicima sata, i u neograničenoj mašti kada je u pitanju dekoracija. S druge strane, odstupanje od tačnog vremena od četvrt, pa čak i celog sata tokom dana, bilo je sasvim uobičajeno.
Diplomatski dar
Zanimljivo je da je upravo do sredine 17. veka, kada se dogodio gorenavedeni, jedan od najznačajnijih pomaka u razvoju mehaničkog merača vremena, sat bio izuzetno cenjen diplomatski poklon. Naročito su turski sultani rado primali bogato ukrašene satove koji su često imali niz mehanizama koji su pokretali figure ili pro-izvodili različite zvuke, tako da su časovnici ličili na minijaturno pozorište. Bilo bi, ipak, netačno reći da se pažnja posvećivala isključivo oblikovanju sata, a ne usavršavanju mehanizma. Kristijan Hajgens, holandski fizičar i astronom, postavio je nova merila preciznosti regulatora sata Jedan od primera je Jost Birgi, časovničar rođen 1552. u švajcarskom gradiću Lihtenštajgu koji se proslavio izradom satova za opservatorije i koji je 1604. postao časovničar cara Rudolfa II u Pragu. On je oko 1600. pokušao da poveća preciznost tog merača vremena koristeći uređaj poznat pod nazivom krstasta (cross-beat) zaprečnica. Umesto jednog foliota (uređaja za kontrolu u satovima s vretenastom zaprečnicom napravljenog od metalne šipke koji izgleda kao vaga s dva kraka i tegom na svakom kraku) postavio je dva ukrštena foliota koji se kreću u suprotnom smeru. Krakovi foliota donekle su fleksibilni, tako da čine preteču spirali nemirnice koja će biti izumljena sedamdesetak godina kasnije (tačnije 1675) i koja će naći primenu u ličnim i putnim satovima. Međutim, Birgijev uređaj nikad nije ušao u širu upotrebu. Trebalo je da prođe još pedesetak godina dok Kristijan Hajgens, holandski fizičar i astronom, koristeći Galilejevo klatno kao regulator sata, nije postavio nova merila preciznosti njegovog rada. Već je i sam Galilej izradio nacrt sata koji kontroliše klatno i ostavio ga svom sinu da ga izradi. Ovaj je, doduše, započeo izradu modela, ali ga do svoje smrti 1649. nije završio.
Prvi oscilator
Klatno je, dakle, postalo prvi pravi oscilator u satovima, koji je višestruko poboljšao njihovu preciznost. Vreme potrebno za jednu oscilaciju direktno je povezano s gravitacijom, tako da je jedan od faktora koji određuje vreme potrebno za jednu oscilaciju, udaljenost između tačke u kojoj je klatno obešeno i centra osciliranja njihalice za određeno mesto na Zemlji. Zbog toga, na primer, njihalica koja ima jednu oscilaciju u sekundi na polu, na ekvatoru treba produžiti za 0,523 cm. Koliki je bio značaj Hajgensovih pronalazaka zabeleženo je vek kasnije, 1751, u čuvenoj Didroovoj i D’Alamberovoj Enciklopediji gde se navodi da se do Hajgensa časovničarstvo moglo smatrati mehaničkim umećem koje zahteva tek manuelnu snagu, a primenom njegovih otkrića na području geometrije i mehanike to umeće se uzdiže na nivo nauke.
Tabernakl satovi
Pogon na tegove davao je vrlo ujednačenu pokretačku snagu, pa je u kombinaciji tog već od ranije poznatog pogona i novoizumljenog oscilatora omogućena izrada za ono vreme vrlo tačnih merača vremena. Zbog dužine lanaca, odnosno užadi o koje su obešeni tegovi, zbog dužine samog klatna i zaštite od prašine, oblik izduženog ormarića činio se kao najbolje oblikovno rešenje za smeštaj nove vrste satnog mehanizma. Tako je nastao podni sat. Istovremeno počinju da se izrađuju i satovi manjih dimenzija ugrađeni u zastakljen ormarić, koji su se postavljali na kamin ili komodu, a poznati su pod nazivom tabernakl satovi. Časovničar Jost Birgi proslavio se izradom satova za opservatorije i 1604. postao časovničar cara Rudolfa II u Pragu Oni su zbog dimenzija kućišta imali kratku njihalicu. U odnosu na njih podni satovi bili su u prednosti, budući da dugačka njihalica znatno poboljšava tačnost sata, istovremeno trošeći manje energije. Njena dužina može se precizno podešavati i time bolje regulisati tačnost sata. Naime, jedan okretaj podešivača ispod sočiva uzrokuje znatno manju razliku nego kod kratke njihalice. Manji broj oscilacija u roku od jednog sata zahteva manji broj zubaca na zupčanicima, čime se štedi rad. Prvi satovi s njihalicom kao regulatorom imali su vretenastu zaprečnicu koja je u to vreme bila jedini uređaj za ograničavanje broja otkucaja satnog mehanizma. Zbog svojih konstruktivnih specifičnosti bila je primerena tabernakl satovima koji su imali relativno kratku njihalicu, ali ne i dugačkoj njihalici karakterističnoj za podne satove. Vretenasta zaprečnica konstruisana je, naime, tako da joj je potrebna široka oscilacija da bi se oslobodio zubac na kruni zaprečnog točkića, pa nije podesna za satove s dugačkom njihalicom. Amplituda oscilacije trebalo je da bude veća od 20º, što bi u slučaju da je njihalica bila dugačka 1 m značilo da bi širina kućišta takvog sata morala biti najmanje 70 cm. Pre nego što je postao časovničar, Vilijam Klement se bavio kovanjem sidara, što je jedan od argumenata u prilog tezi da je on prvi izradio zaprečnicu, budući da ona ima oblik vrlo sličan sidrima Zbog navedenog problema prvi podni satovi koji se počinju izrađivati oko 1660. imaju kratku njihalicu poput njihalice tabernakl sata, kakva je bila neophodna u kombinaciji s vretenastom zaprečnicom. Upravo će pronalazak kukaste zaprečnice, čija konstrukcija zahteva znatno manju amplitudu oscilacije, omogućiti razvoj podnog sata. Njen pronalazak pripisuje se engleskom naučniku Robertu Huku ili londonskom časovničaru Vilijamu Klementu. Pre nego što je postao časovničar Klement se bavio kovanjem sidara, što je jedan od argumenata u prilog tezi da je on prvi izradio zaprečnicu, budući da ona ima oblik vrlo sličan sidrima. Ne zna se tačna godina kada je kukasta zaprečnica prvi put primenjena na satnom mehanizmu, ali svakako je to bilo oko 1670. godine. Posle toga podni časovnici s dugačkom njihalicom postaju dostojna konkurencija tabernakl satovima od kojih su u nekim aspektima superiorniji, u nekima, svakako, inferiorniji.
Podni satovi
Za period od 1660. do sredine 18. veka karakteristična su dva tipa kućnog sata – podni i tabernakl. Ova činjenica ne isključuje postojanje i drugih tipova kućnog sata kao što su mali, stoni časovnici s horizontalnim brojčanikom, zidni satovi u obliku tanjira, zidni s pogonom na tegove s gvozdenim ili drvenim mehanizmom, tzv. pendule satovi koji su se obično postavljali na zidne konzole, satovi s kratkom prednjom njihalicom, itd. Međutim, upravo su dva navedena tipa sata dominirala u baroknom enterijeru. To su ujedno novi tipovi časovnika, nepoznati u prethodnom periodu. Podni satovi izrađuju se i danas, ali su baš u doba baroka doživeli najveću proizvodnju i bili su nosilac svih inovacija mehanizma, materijala za izradu kućišta, tehnika ukrašavanja. Prostrane dvorane nameštene masivnim, luksuznim komadima nameštaja zahtevale su isto tako velike satove. Zbog toga je visina podnih satova redovno premašivala dva metra i dostizala gabarit ormara.
Ukrasne ploče
Ipak, najraniji podni satovi bili su relativno mali, visoki tek oko metar i po, arhitektonski koncipirani i izrađeni od eboniziranog drva. Kad su počeli da se izrađuju satovi koji bi mogli funkcionisati jedan, tri ili čak šest meseci s jednim navijanjem, bilo je potrebno izraditi znatno više kućište da bi dužina užeta odnosno lanca o koje su bili obešeni tegovi mogla biti veća. Kolika je bila prihvaćenost podnog sata u 18. veku govori i činjenica da su se onovremeni zidni satovi s četvrtastim ukrasnim pločama često prilagođavali i umetali u visoka kućišta. Do sredine 17. veka, kada se dogodio jedan od najznačajnijih pomaka u razvoju mehaničkog merača vremena, sat je bio izuzetno cenjen diplomatski poklon Ono po čemu se ti mehanizmi razlikuju od mehanizama rađenih namenski za podni sat je činjenica da su mehanizam za hod i onaj za izbijanje smešteni jedan iza drugog, pa su se navijali povlačenjem konopaca s tegovima. Kod podnih satova bilo je praktičnije navijanje preko osovina na brojčaniku, što je uslovilo postavljanje mehanizama za hod i izbijanje jedan pored drugog. Zato, ako na podnom satu nađemo prvi tip mehanizma, reč je o zidnom satu prepravljenom za kućište podnog sata. Kao što smo videli, satovi koji su u početku bili malobrojni, postavljeni na javne građevine kako bi mogli koristiti velikom broju stanovnika, s vremenom sve više postaju predmeti za kućnu upotrebu. Šta se istovremeno događa sa satovima koji neće služiti gradu ili domaćinstvu nego pojedincu? O razvoju džepnog, odnosno ličnog sata, biće govora u narednom nastavku feljtona.
