Piše dr Vesna Lovrić Plantić
Ako se okrenemo istoriji razvoja vodonepropusnih satova, prvo rešenje na koje nailazimo bilo je stavljanje sata u dodatno kućište s poklopcem na navoj. Reč je o modelu Rolex Hermetic, odnosno Submarine iz 1922. godine. Problem se javljao zbog potrebe redovnog navijanja sata, pri čemu je svaki put trebalo skinuti zaštitno kućište koje se pritom brzo habalo. Zbog toga se tražilo bolje rešenje.
Patent za krunicu
Najveći problem za postizanje nepropusnosti bila je krunica, budući da je na tom mestu voda najlakše mogla ući u sat. U oktobru 1925. Pol Perego i Žorž Pere prijavili su patent za krunicu na navoj. Hans Vilsdorf, osnivač i tadašnji direktor kompanije Rolex, usavršio je njihov izum, otkupio prava i godinu dana kasnije prijavio patent u SAD, Velikoj Britaniji i Nemačkoj. Prvi vodootporni sat izradio je 1926. Rolex pod nazivom Oyster. Engleska plivačica Mercedes Glajce preplivala je 7. oktobra 1927. Lamanš noseći takav sat na lancu oko vrata; on je posle deset sati u hladnoj vodi ostao nepropustan i pokazivao je tačno vreme. Ta novina je našla svoje mesto na naslovnoj strani Daily Maila, a kako bi se vest o vodootpornom satu trajnije održala, Vilsdorf je organizovao da se Oyster u izlozima radnji nalazi u akvarijumu punom vode.
Uskoro su se proizvodnji ronilačkih, odnosno vodootpornih satova pridružile i druge vodeće švajcarske kompanije. Cartier, koji je poznat po tome što izrađuje satove za krunisane glave i ostalu svetsku elitu, dobio je 1932. porudžbinu od paše od Marakeša za časovnik koji bi mogao nositi dok pliva. Fabrika je lansirala sat koji će se od tada praviti pod nazivom Cartier Pasha, a imao je navojnu kapicu na krunici koja je bila učvršćena za kućište. Treba spomenuti da se još sredinom dvadesetih godina prošlog veka ronjenje vezivalo uglavnom za vojne ili naučne svrhe. Međutim, krajem decenije znatno se usavršila ronilačka oprema, što je omogućilo i amaterima da se počnu baviti tom aktivnošću. Ranije su navedeni modeli zadovoljavali potrebe plivača, ali ne i izazove njihovog korišćenja u dubinama.
Prvi pravi ronilački sat
Omega Marine se smatra prvim industrijski proizvedenim satom namenjenim roniocima. Model je lansiran 1932, a pet godina kasnije dobio je od laboratorija u Nešatlu sertifikat da je nepropustan do pritiska od 13,5 atmosfera, odnosno do 135 metara dubine. Omega nije mogla da koristi nepropusno kućište koje je patentirao Rolex, pa je morala da se snađe s dvostrukim kućištem i to je iskoristila na najbolji mogući način. S jedne strane na kaiš je učvršćeno pravougaono kućište s mehanizmom i brojčanikom, a s druge, kućište koje je gore imalo staklo i poput kopče se navlačilo i učvršćivalo na ono prvo. Bio je to i prvi sat sa staklom izrađenim od sintetičkog safira. Povodeći se za Rolexovim marketinškim idejama, nekoliko Marine satova najpre je potopljeno u vodu zagrejanu na 85˚ Celzijusa, a onda su 30 minuta držani na dubini od 70 metara na 5˚ Celzijusa, temperaturi Ženevskog jezera. Satovi su posle tog testiranja savršeno funkcionisali, bez tragova vode u svojoj unutrašnjosti.
Više u časopisu Satovi i nakit broj 17, leto 2015.
