razgovarala: Mila Bulimbašić-Botteri
Džek Vilijam Eduard Hojer rođen je 1932. u Bernu u Švajcarskoj, kao praunuk Eduarda Hojera, čoveka koji je osnovao čuveni TAG Heuer 1860. godine. Džek Hojer je vodio kompaniju od 1958. pa sve do 1982, kada je, kako kaže, došlo do neprijateljskog preuzimanja. TAG Heuer je tada kupila grupa Piaget, a kada ju je 1999. kupila grupa LVMH, stvorili su se uslovi za Hojerov povratak u kompaniju koju je vodio kroz njeno izuzetno uspešno razdoblje. Na poziv današnjeg CEO-a Žan-Kristofa Babena, Džek Hojer je 2001. postao počasni predsednik TAG Heuera. Ove godine, u čast njegovog 80. rođendana, TAG Heuer je predstavio poseban model Jack Heuer 80th Birthday Carrera u ograničenoj seriji, a mi smo na početku ovog ekskluzivnog razgovora odlučili da se ipak vratimo u prošlost.
Kao dvadesetdevetogodišnjak digli ste kredit i od ujaka otkupili deonice brenda Heuer. Kako je došlo do toga?
– Godinu ili dve pre toga poslali su me u Njujork, da tamo otvorim predstavništvo brenda, budući da su nam izveštaji pokazivali kako u SAD ostvarujemo vrlo mali deo prometa u odnosu na naš tadašnji evropski promet. Moje najbolje godine bile su od 1969. do 1974. Tada smo imali vrlo snažan rast, jedini smo pored Breitlinga imali samonavijajući hronograf Shvatili smo da u SAD imamo jako lošeg uvoznika, i tako smo odlučili da otvorimo predstavništvo. Imao sam dvadeset sedam godina i radio sam vrlo ozbiljno, a s druge strane moj ujak, koji nije imao naslednika, odlučio je da proda svoj deo firme. Kada sam to čuo, vratio sam se i rekao ocu i ujaku da ću otići ako oni prodaju firmu. Na to su se oni predomislili i odlučili da meni prodaju deonice, a ja sam dobio kredit od banke, što u to doba nije bilo teško, jer sam bio inženjer i znao jezike. I tako sam se posle nedelju dana vratio u Ameriku kao vlasnik 51 posto deonica firme.
Koje su bile vaše najbolje godine u TAG Heueru?
– Najbolje godine bile su od 1969. do 1974. Tada smo imali vrlo snažan rast, jedini smo pored Breitlinga imali samonavijajući hronograf, a uz to nismo bili ni konkurencija. Oni su bili u avijaciji, mi u automobilizmu, i odlično sam se slagao s gospodinom Brajtlingom. Međutim, i pre 1969. smo imali dobrih godina, budući da smo tada bili uspešni sa štopericama. Jedno vreme smo bili najveći proizvođač štoperica na svetu, ali onda su ti satovi postali digitalni i jednostavno su nestali. Tada je postojalo osam fabrika štoperica u Švajcarskoj, a danas više nema nijedne.
Pošto je vaša kompanija doživela neprijateljsko preuzimanje, otišli ste, ali se i ponovo vratili u TAG Heuer početkom 2000. godine. Zašto ste se vratili?
– I u novoj kompaniji sam bio vrlo uspešan. Međutim, kada me je gospodin Baben pozvao, bio sam samo u odboru, više nisam bio na čelu, tako da sam mogao da se vratim u TAG Heuer.
Šta mislite o današnjim ambasadorima TAG Heu-era, oni su postojali i kada ste vi bili na čelu kompanije?
– Da, i to sam baš ja došao na tu ideju. Tadašnji vozači Ferrarija morali su po ugovoru da nose znak TAG-a na jaknama, i to su bili naši prvi ambasadori.
Jeste li upoznali Kameron Dijas, najnoviju ambasadorku TAG Heuera?
– Jesam, mislim da je neodoljiva. Vrlo je jednostavna, pristupačna, prava devojka iz Kalifornije. Bavi se raznim sportovima i vrlo je šarmantna, lepa i mislim da je izvrstan izbor za TAG.
Kad ste prvi put došli u Bazel?
– Bilo je to kada sam vodio kompaniju, negde 1957. ili 1958. godine. Međutim, dolazio sam s majkom i kao dečak, a od pedesetih svake godine. Jaki brendovi danas idu napred mnogo brže nego mali, i to zbog toga što su prisutni na Dalekom istoku. Oni kojih tamo nema, ne mogu tako brzo da napreduju Bazel se nije značajno promenio, osim što su štandovi tada bili mnogo, mnogo manji. I tada je bilo mnogo dogovora i sastanaka, predstavljali su se novi satovi, a to je i danas suština. Međutim, ono što je definitivno drugačije je to što danas kad dođete na Bazel vidite brojne nove brendove, s ogromnim štandovima, koji uopšte nisu proporcionalni vrednosti tih brendova na tržištu. Oni ulože mnogo novca, možda i sve što imaju, u štand na Bazelu, da bi izgledali veliki, a zapravo su mali brendovi. Inače, jaki brendovi idu napred mnogo brže nego mali, i to zbog toga što su prisutni na Dalekom istoku. Oni kojih tamo nema, ne mogu tako brzo da napreduju.
Šta mislite o najnovijim modelima TAG Heuera?
– Važnije je šta vi mislite.
Meni se sviđaju, a vama?
– I meni se sviđaju, Link je zaista sjajan model, i u manjoj i u većoj verziji. Fascinantan je i Mikrogirder, najbrži mehanički regulator na svetu. Taj sat su u potpunosti osmislili, razvili i izradili u laboratorijima i radionicama naše manufakture u Švajcarskoj. Mikrogirder je precizan do 1/2000 sekunde i ima potpuno novi regulacijski sistem, a za njega je zatraženo dobijanje čak deset patenata.
I vi ste na neki način ambasador TAG-a, nosite posebnu verziju Carrere, napravljenu za vaš osamdeseti rođendan?
– Da, zaključio sam da je došlo vreme da sebi napravim oproštajni sat, i da je osamdeset godina pravo vreme za to, pa smo tako napravili ovu Carreru koju nosim. Želeo sam vrlo tanku Carreru, pa smo izvadili mehanizam da bismo ga napravili što tanjim i ponovo vratili. Izrađeno je samo sto primeraka, s crvenim logom i malim brojem 80, a na pozadini je moj potpis. Mislim da je već rasprodata.
