U Jugoslaviji su se od pedesetih godina mogli kupiti samo satovi proizvedeni u Sovjetskom Savezu ili u DDR-u – Raketa, Slava, Poljot. Osim tih ručnih satova koje su sebi mogli da priušte ljudi s prosečnim primanjima, postojala je i mogućnost kupovine relativno skupih švajcarskih satova, na primer Doxe ili Omege. Međutim, u vreme kad sve veći broj stanovnika prelazi iz sela u grad i zapošljava se u industriji ili državnim službama, sat postaje potreba a ne samo luksuz. S druge strane, ruski satovi nisu bili na ceni; pojam kvaliteta bio je švajcarski sat. Reagujući promptno na tu činjenicu, Švajcarci su osnovali fabriku satova namenjenu istočnom tržištu. Kompanija Darwil je registrovana 29. marta 1960. u Grenhenu, a nešto kasnije i u Savozi i Kjasu. Otvorili su zastupništvo i radnju u Trstu, gradu u koji su građani Jugoslavije hrlili kako bi nabavili toliko željenu robu sa Zapada.
Satovi Darwil, u potpunosti rađeni u Švajcarskoj, bili su u odnosu na druge švajcarske satove relativno jeftini i zbog toga dostupni prosečnom Jugoslovenu. Franjo Marinšek, generalni direktor Darwilovog zastupništva u Trstu, u intervjuu koji je početkom 1971. dao za časopis Start rekao je kako se procenjuje da dva miliona Jugoslovena nosi njihove satove. Da bi se probili na to tržište, zadovoljili su se zaradom od samo 10 posto, a organizovali su i brojne propagandne i nagradne igre. Tako je Darwil postao najprodavaniji ručni sat u našoj zemlji koji se, između ostalog, poklanjao za važne godišnjice, mature, diplome, odlaske u penziju slično.
Dominacija Darwilovih satova nastavila se i u narednoj deceniji, da bi se sve većim otvaranjem tržišta i konkurencijom ostalih švajcarskih, ali i japanskih digitalnih kvarcnih časovnika osamdesetih godina 20. veka, postepeno gasila, što je na kraju dovelo do likvidacije kompanije 2009. godine.
piše dr Vesna Lovrić Plantić
