x
Newsletter prijava

Primajte najnovije vesti iz sveta satova i nakita!

Satoviinakit.rs - za prave ljubitelje satova i nakita

Prvi lični satovi TEMA NEDELJE

Prvi lični satovi

U trećem nastavku serijala o istoriji merenja vremena saznaćete kako je nastala ova vrsta časovnika

OBJAVLJENO: 10.05.2013

» Podeli na Facebooku

VEZANE SLIKE

prvi_licni_satovi_02 prvi_licni_satovi_03 Zak_de_la_Gard

piše: Vesna Lovrić-Plantić

U jednom dokumentu iz nirnberškog arhiva zabeleženo je 1524. da je H. Henlajnu isplaćeno 15 florina za pozlaćenu mošusnu jabuku s džepnim satom. Trinaest godina pre toga Johanes Kokleus, nemački istoričar, u svom delu Brevis Germaniae Descriptio piše: “Iz dana u dan ima sve više sjajnih otkrića; Petrus Hele, mladi čovek, izrađuje stvari koje zapanjuju najučenije matematičare; naime, od male količine gvožđa izrađuje satove (horologia) s mnogo točkića, i ovi satovi, u svakom položaju i bez ikakvih tegova, pokazuju i otkucavaju tačno vreme 40 časova (monstrat et pulsat XL horas), čak i ako se nose na grudima ili u vrećici.”

Nirnberški sat
U ovom često citiranom odlomku prvi put se govori o postojanju onoga što nazivamo džepnim satom; preciznije, o časovniku koji se nosio na telu, okačen na lanac oko vrata ili u vrećici za pojasom. Ti takozvani samohodni satovi (oralogia selbgeend), to jest satovi s pogonom na oprugu, već desetak godina kasnije postali su očigledno vrlo cenjeni, jer je u periodu od 1521. do 1525. nirnberško gradsko veće čak sedam takvih časovnika(od kojih je tri izradio Peter Henlajn) poklonilo stranim zvaničnicima. U narednih petnaest godina samo su dva ili tri takva sata darovana, što svedoči o činjenici da su u ovom periodu već postali poznati širem krugu i više se nisu smatrali ekskluzivnim poklonom. Najverovatnija teza o poreklu ličnog sata je ona koja kaže da je nastao smanjivanjem dimenzija stonog časovnika, čime je omogućeno njegovo nošenje na lancu oko vrata ili za pojasomNije nikakvo čudo što je baš u Nirnbergu najverovatnije izrađen prvi lični sat. Naime, taj nemački grad, uz Augzburg, u 16. veku je bio vodeći zlatarski i časovničarski centar. Pored sunčanih satova, onde je izrađen i veliki broj stonih, koji su se često koristili i kao putni časovnici. Spominjemo ovo zato što je najverovatnija teza o nastanku ličnog sata ona koja kaže da je nastao smanjivanjem dimenzija stonog časovnika, čime je omogućeno njegovo nošenje na lancu oko vrata ili za pojasom. Peter Henlajn je jedini časovničar za koga sa sigurnošću možemo reći da je u prvoj polovini 16. veka izrađivao lične satove. O njemu se u arhivskim dokumentima govori kao o bravaru; međutim, povodom Henlajnove smrti, 1542, koristi se naziv Vhrmacher. Vodeći francuski časovničarski centar u to vreme je bio Bloa. U pariskoj Nacionalnoj biblioteci čuva se rukopis Žana Sapena, glavnog poreznika Langedoka, iz decembra 1518. u kome se navodi: “Žilijenu Kudreju, majstoru časovničaru u gradu Bloa dato je 200 zlatnih ekija kao plata za dva fino rađena bodeža u čijim su balčacima dva časovnika, cela pozlaćena (deux horologes toutes dorées), namenjena kralju (Fransoi I, nap. aut.) za njegovu upotrebu.” Florimon Roberte, rizničar tri francuska kralja (Šarla VIII, Luja XII i Fransoe I) ostavlja posle svoje smrti 1532. čak dvanaest džepnih satova.

Smanjivanje stolnog sata
O O mogućoj ranoj proizvodnji džepnih satova u Italiji govori pismo koje je 1462. Bartolomeo Manfredi uputio markizu Ludoviku Gonzagi u kome se spominje “orologetto”. Nije, međutim, sigurno da li je tu reč o džepnom satu. Isto tako, 7. maja 1506. izvesni Bernardus Bembo pisao je Izabeli de Gonzaga i u pismu spominje “sasvim male satove koje je konstruisao Pjetro Gvido i koje bi trebalo popraviti”. Međutim, ni za ove satove nije sasvim izvesno da li su džepni. Naime, za sve vrste satova najčešće je korišćen izraz horologe, orologio (horologij - prema grčkom hora = sat + logos = reč, govor, pojam), tako da je samo iz dodatnih podataka moguće tačnije utvrditi da li je reč o džepnim časovnicima. Naime, džepni sat nije predstavljao neki novi pronalazak, nego se najverovatnije razvio smanjivanjem dimenzija stonog, odnosno putnog časovnika rađenog u obliku plitkog valjka (bubnja). Prvi lični satovi imali su oblik cilindra, oblik koji je proizašao iz onovremenskih stonih časovnika. Pored takvih, izrađivali su se i satovi u obliku kugle Kad su dimenzije takvog sata smanjene na oko 6 cm prečnika i 2 do 3 cm visine, dodata mu je mala karika koja je omogućavala da se okači na lanac i tako nosi. Sredinom 16. veka bilo je u modi da muškarci nose satove koji otkucavaju, valjkastih kućišta, na lancu ili traci oko vrata. Iz ilustrovanog rukopisa Das Trachtenbuch des Veit Konrad Schwarz saznajemo da je Veit Konrad za vreme svog boravka u Veneciji dobio ovakav sat: “So hett ich aine kleine schlagende ur am hals hangen, die schanckt mir mein lieber vatter im 1557, weil ich nock zue Venedig was.” (“Imam tako mali sat na izbijanje, obešen oko vrata, koji mi je poklonio moj voljeni otac 1557. dok sam još bio u Veneciji.”). Prvi lični satovi imali su oblik cilindra, oblik koji je proizašao iz onovremenskih stonih časovnika. Pored takvih, izrađivali su se i satovi u obliku kugle. Časovnici su se u prvoj polovini 16. veka katkad ugrađivali u bočice za mirise u obliku nara ili mošusne kugle koje su se nosile na lancu oko vrata ili na krunici. U drugoj polovini 16. veka skoro u potpunosti prevladava cilindrični oblik, naročito u Nemačkoj, dok je najraniji sačuvani francuski lični sat, koji je 1551. izradio časovničar Žak de la Gard (spominje se između 1551. i 1565. godine), sferičan. Ni ostali francuski satovi iz tog vremena nemaju cilindričan oblik, nego su okrugli ili ovalni, a jedan je u obliku tulipana.

Nirnberško jaje
Taj termin se vezuje i uz ime Petera Henlajna; međutim, njegovi satovi, kao ni ostali nemački časovnici 16 veka, nemaju oblik jajeta. Do zabune je verovatno došlo pogrešnim čitanjem reči Ueurlein (mali sat) kao Eyerlein (malo jaje). Materijal od koga su pravljeni prvi lični satovi najčešće je bila neka legura bakra, na primer bronza ili mesing, koja se pozlaćivala. Ovo korišćenje relativno jeftinog materijala uzrokovano je verovatno činjenicom da su prvi časovničari pripadali cehu bravara, pa su imali neka ograničenja u upotrebi plemenitih metala koja je nametao ceh zlatara. Na primer, u gradu Bloa su prava zlatara bila zaštićena klauzulom po kojoj zlato i srebro koje koriste, časovničari moraju kupiti od zlatara koji uz to i punciraju izrađene predmete. Možda je baš zahvaljujući činjenici da su satovi rađeni od metala koji nije bio tako skupocen da bi se isplatilo pretapati ga, sačuvan veći broj primeraka iz ranog perioda. Međutim, moguće je da su kao materijali za izradu ličnih satova korišćeni i zlato i srebro, budući da se u inventaru F. Robertea iz 1532. spominju i satovi s takvim kućištima, ali da oni nisu sačuvani. Na ranu upotrebu plemenitih metala upućuje i činjenica da su karakteristike ličnog sata kao merača vremena u prvo vreme bile sigurno manje značajne od njegovog značaja kao umetničkog ili ukrasnog predmeta. Ti satovi spominju se u inventarima zajedno s nakitom, a ne sa naučnim instrumentima. Bili su očigledno nova igračka za bogataše, a bejahu vredni i kao “dvorski dar”, ponekad čak umetnuti u prsten, kao sat iz 1585. koji se nalazi u riznici minhenske rezidencije. Verovatno su se ovi mali “dragulji” s vremenom pretapali i preoblikovali u skladu s novom modom.

Ukrašeni brojčanik
Džepni satovi 16. veka imali su većinom poklopac na šarku s otvorima kroz koje su se mogle iščitavati oznake za sate.  Brojčanik je najčešće imao spoljni prsten s brojevima od I do XII i unutrašnji s brojevima od 13 do 24, da bi se prilagodio označavanju časova u Italiji, Češkoj i jugozapadnoj Nemačkoj. Uz ivicu brojčanika nekih satova, naročito nemačkih, bila su kružna ispupčenja koja su omogućavala očitavanje tačnog vremena u mraku. Brojčanik je ukrašavan graviranjem. Kazaljka (naravno samo jedna, tek nakon veka i po preciznost satova biće tolika da će zahtevati minutnu kazaljku) je bila čelična i pažljivo oblikovana. Karakteristike ličnog sata kao merača vremena u prvo vreme su bile sigurno manje značajne od njegovog značaja kao umetničkog ili ukrasnog predmeta Morala je biti dovoljno čvrsta da bi se mogla podešavati na tačno vreme. Gotovo svi satovi imali su ugrađen mehanizam za otkucavanje časova ili budilnik, poneki i jedan i drugi. Iz tog razloga kućišta satova bila su bočno, pa i odozdo perforirana. Mala karika za kačenje bila je pričvršćena na ivicu kućišta pored broja VI, a sat se nosio okačen na lancu. Krajem 16. veka nemački satovi u obliku bubnja bočno su se zaoblili, a njihovi poklopci dobijaju kupolast oblik. Istovremeno postaju uobičajene osmougaone i izdužene osmougaone forme, dok one ovalne nisu česte pre 1600. godine. Početak izrade ličnih satova povezuje se, dakle, pre svega s nemačkim centrima; međutim, posle tridesetogodišnjeg rata, koji traje od 1618. do 1648. i u kome je izginula skoro polovina nemačkog stanovništva, gradovi poput Augzburga i Nirnberga nikada više nisu povratili negdašnji primat. Zato će se u 17. veku  proizvodnja satova premestiti u druge centre. U koje, videćemo u idućem nastavku.


OSTALE TEME NEDELJE





Pretplatite se!

Pretplatite se!

Godišnja pretplata na časopis Satovi i nakit iznosi 580 dinara, a pretplata na Katalog satova 990 dinara. Cena za obe pretplate sa uračunatim troškovima dostave je 1570 dinara.