x
Newsletter prijava

Primajte najnovije vesti iz sveta satova i nakita!

Satoviinakit.rs - za prave ljubitelje satova i nakita

Od nebeskih tela do kućnih satova TEMA NEDELJE

Od nebeskih tela do kućnih satova

Vreme – poimanje, proticanje i merenje vremena oduvek su bili u žiži čovekovog interesovanja, i pojedinca i društva.

OBJAVLJENO: 18.05.2012

» Podeli na Facebooku

VEZANE SLIKE

astecki_suncani_sat mesec Henlein_Taschenuhr obelisk-u-luxoru Sir-Isaac-Newton suncani-sat-u-Botanickom-vrtu-na-Novom-Zelandu

piše: Vesna Lovrić-Plantić

Čak i danas, kada je razvoj nauke i tehnologije omogućio izradu atomskog sata (uređaj za merenje vremenskih intervala pomoću frekvencije elektromagnetnog zračenja koje emituju ili apsorbuju atomi ili molekuli – a preciznost mu je takva da od tačnog vremena ne odstupa više od sekunde u milion godina) definisanje pojma vremena i dalje predstavlja zagonetku koju neprestano pokušavamo da rešimo.

Nebeska tela
Grčki filozof Aristotel određuje vreme kružnim kretanjem nebeskih tela. Tu teoriju preispituje već Sveti Avgustin pitajući se da li bi vreme prestalo da postoji ako bi prestala da postoje nebeska tela; njegov stav indirektno podržava i Isak Njutn: apsolutno, istinsko, matematičko vreme po sebi i po svojoj prirodi teče jednako, nevezano za bilo šta spolja. Njutnova teorija o apsolutnom vremenu dva veka je predstavljala osnovu naučnog proučavanja vremena. Početkom prošlog veka, najviše u delu Alberta Ajnštajna, menja se koncept nezavisnog, apsolutnog vremena i uspostavlja teorija relativiteta. U starom veku vremenske mene su se registrovale promenom izgleda zvezdanog neba u različitim periodima godine Kada se s filozofskih razmatranja pređe na konkretne metode merenja vremena, može se reći da one prolaze kroz nekoliko prepoznatljivih faza. U prvom razdoblju, koje obuhvata period od  civilizacija starog veka do razvijenog srednjeg veka, koriste se isključivo elementarni merači vremena – sunčani i vodeni satovi (klepsidre) čija je preciznost i mogućnost primene bila ograničena. U kasnom srednjem veku prvi mehanički satovi ugrađivali su se u zvonike katedrala i, nešto kasnije, tornjeva gradskih skupština. Novi vek je, pak, obeležen razvojem kućnih i ličnih satova. Ako se problem posmatra s antropološkog i sociološkog gledišta, dolazi se do zaključka da je za prvo razdoblje karakteristična duboka povezanost čoveka i prirode koja ga okružuje, što se odražava i na metode merenja vremena zasnovane na posmatranju kretanja zvezda, planeta, Sunca, Meseca i cikličnih promena u prirodi. U narednom periodu težište se prebacuje na natprirodno, božansko, a život srednjovekovnog grada reguliše zvonjava crkvenih zvona i izbijanje sata s monumentalnih gotskih katedrala. Period humanizma i renesanse označiće novu prekretnicu: zemaljski vladar zauzima mesto nebeskog gospodara, osvešćeni pojedinac zamenjuje anonimne mase. Satovi se useljavaju u domove plemića i građana i služe ne više svima, nego samo njima.

Uloga Sunca
Uvođenjem mehaničkih satova vremenski segmenti postaju sve nezavisniji od cikličnih promena u prirodi; naime, ciklus takvog sata zasnovan je na vibriranju oscilatora, a ne Zemlje ili Sunca. Ipak, tek će od 1967. definicija sekunde biti službeno odvojena od rotacije Zemlje. Te godine na 13. generalnoj konferenciji o težinama i merama sekunda je redefinisana kao «trajanje 9.192.631.770 perioda zračenja koje odgovara prelasku između dva izuzetno tanka (hiperfina) nivoa osnovnog stanja atoma cezijuma 133 na 0 K». Atomi cezijuma nisu podložni trošenju i mogu oscilirati gotovo u beskonačnost bez ikakvih deformacija. Njutnova teorija o apsolutnom vremenu dva veka je predstavljala osnovu naučnog proučavanja vremena Svaki atom vibrira potpuno istom frekvencijom kao i svi ostali, tako da predstavlja savršeni merač vremena. Već je praistorijski čovek primećivao ritmične promene u prirodi – hladne i tople periode, listanje drveća i opadanje lišća, rađanje, starenje i smrt. Kromanjonci su beležili mesečeve mene pre 30.000 godina. U starom veku vremenske mene su se registrovale promenom izgleda zvezdanog neba u različitim periodima godine, ali i nekim drugim menama prirode. Posmatrajući u dužem periodu poplave Nila, stari Egipćani su ustanovili da se one periodično ponavljaju. Na osnovu kretanja Sunca podelili su interval između dve poplave na 365 dana. Nešto kasnije su na temelju preciznih astronomskih posmatranja sjajne zvezde Sirijusa, koja je jedan dan godišnje izlazila u liniji sa Suncem, došli do zaključka da se to svake godine događa šest sati kasnije, tako da su dužinu godine preciznije definisali kao 365 i 1/4 dana. I u dnevnoj orijentaciji ključnu ulogu je igralo Sunce: senka koja se skraćivala i produžavala omogućavala je, bar danju za sunčanog vremena, određivanje relativno tačnog vremena. Najjednostavnije je bilo koristiti sopstvenu senku.

Početak računanja dana
U Aristofanovoj komediji Skupština žena, prikazanoj u Atini 392. godine pre n.e, Praksagora, junakinja u spomenutom delu, kaže: “Da, da, za vas muškarce nastaće divna vremena. Mi, žene, preuzećemo sav posao od vas, pa nećete morati da radite ništa drugo nego samo da gledate kolika je senka, a kad bude merila deset stopa, da se namažete uljem i dođete na večeru.” Zanimljivo bi bilo znati šta se događalo u slučaju oblačnog vremena. Ne zna se pouzdano da li su obelisci još u starom Egiptu služili kao sunčani satovi, ali oni koji su posle osvajanja preneseni u Rim svakako jesu. Jedan od takvih je i obelisk koji je car Avgust 27. godine pre n.e. postavio u večni grad, a oko koga su iscrtani krugovi s brojčanim oznakama. Osim Sunca i zvezde su svojom putanjom opisivale krugove i omogućavale određivanje noćnih sati. Treba podsetiti na to da značajnu ulogu u merenju vremena ima uspostavljanje standarda i dogovorenih konvencija. Osim Sunca i zvezde su svojom putanjom opisivale krugove i omogućavale određivanje noćnih sati Zanimljivo je da je trebalo da prođe prilično vremena da bi se uskladio početak računanja dana: negde se to činilo od jutra, tačnije od izlaska Sunca, drugde od podneva, negde pak od ponoći. Isto tako, u nekim evropskim zemljama dan se delio na dva puta po dvanaest sati (na primer u Nemačkoj), dok su drugi imali dan od dvadeset četiri sata (Italija). U periodu postojanja podela na dnevne i noćne sate njihovo trajanje je zavisilo od doba godine: leti su dnevni sati trajali duže, noćni kraće, zimi je situacija bila obrnuta. Tek je razvojem javnog saobraćaja i telekomunikacija (telegrama) u devetnaestom veku postalo neophodno uspostaviti jedinstvene standarde, a dan se svuda računa od ponoći do ponoći. Srednji vek je obeležen zvukom crkvenih zvona koja su dan omeđivala jutarnjom i večernjom službom. Krajem 13. veka u crkvene tornjeve počinju da se ugrađuju satni mehanizmi koji su koristili zvona za označavanje punih sati, a nešto kasnije i četvrti sata.

Javni satovi
Prvi poznati javni satovi nalazili su se na engleskim i francuskim katedralama: 1284. sat na katedrali u Eksiteru, 1286. na londonskom St. Paulu, a 1292. na katedrali u Kanterberiju i Sensu. U narednom veku njihov broj se višestruko povećava, šire se u Nemačku, Italiju, Belgiju, Švedsku, Švajcarsku itd. U 15. veku, kada se u životu grada smanjuje dominacija sakralnih a povećava uloga profanih zgrada, satovi se, osim u crkvene, postavljaju i u opštinske tornjeve ili posebno građene gradske zvonike. Najstariji poznati javni sat u susednoj Hrvatskoj je onaj koji je 1390. postavljen na jugozapadni toranj Kneževa dvora, ondašnji Kaštel u Dubrovniku. Prvi poznati javni satovi nalazili su se na engleskim i francuskim katedralama Od 1478. s gradskog zvonika pune sate izbijaju slavni bronzani zelenci. U 15. veku javne satove imaju i Korčula, Hvar, Split i Trogir. Početak novog veka obeležen je humanizmom, stavljanjem čoveka u centar interesovanja i njegovu aktivnu ulogu u upravljanju zajednicom i sopstvenim životom. Engleski kraljevi i kraljice, italijanski kondotijeri, burgundske vojvode, nemački prinčevi, plemići, pripadnici viših staleža uopšte, žele da poseduju i sopstvene satove: satove koji će služiti samo njima i ukrašavati njihove dvorce i palate. Krajem 14. i početkom 15. veka mehanizmi javnih satova smanjuju se i postaju prikladni za kućnu upotrebu. Reč je o gvozdenim konstrukcijama na koje se dodaje brojčanik, a kače se na zid. Budući da su imali pogon na tegove koji su visili ispod sata, nisu se mogli postaviti na sto. Pošto su konopci o koje su bili obešeni tegovi višestruko kraći nego oni na satovima tornjeva, kućni časovnici morali su da se navijaju svakih dvanaest do petnaest sati, a zbog nedostatka pravog oscilatora redovno su se podešavali pomoću sunčanih satova. Ti rani kućni satovi imaju prvenstveno funkciju pokazivanja (relativno) tačnog vremena i zvučnog obeležavanja određenih vremenskih intervala, dok je njihova oblikovna, odnosno dekorativna komponenta zanemariva.

Satovi u kući
Uslov za izradu satova koji su mogli da stoje na nekom komadu nameštaja ili na sopstvenoj konzoli, a ne samo na zidu, bila je pronalazak nove vrste pogona. Već početkom 15. veka u časovničarstvu počinje da se primenjuje elastična opruga; međutim, trebalo je da prođe nekoliko decenija dok nije izmišljen uređaj namenjen ujednačavanju njene snage koja je najveća kad je opruga potpuno navijena, a smanjuje se kako se ona odvija. Primenom pužnog izjednačivača sile taj je problem rešen, a oko 1430. postoje prve naznake o izradi satova koji su stajali na stolu, a imali su pogon na oprugu. Oko 1430. postoje prve naznake o izradi satova koji su stajali na stolu, a imali su pogon na oprugu Iz tog vremena datira i najstariji sačuvani sat navedenih karakteristika. Pripadao je Filipu Dobrom, vojvodi od Burgundije, a danas se nalazi u Germanisches Nationalmuseumu u Nirnbergu. Za razliku od ranijih časovnika koji su imali isključivo funkcionalnu ulogu, taj sat, izrađen od pozlaćenog bakra u obliku gotske katedrale na kojoj je brojčanik bio smešten na poziciji fasadne rozete, bio je i dekorativan predmet par excellence. Pored satova s vertikalnim brojčanikom, u 16. veku u Italiji, Francuskoj i posebno u nemačkim gradovima Augzburgu i Nirnbergu izrađuju se i satovi u obliku prizme ili valjka s horizontalnim brojčanikom. Takva dispozicija brojčanika uslovljavala je smeštanje sata relativno nisko, budući da je bila namenjena pogledu odozgo. Kako je u periodu renesanse sto bio jedini komad nameštaja na kome se mogao držati sat, horizontalni brojčanik bio je karakterističan upravo za taj period. Zato se satovi spomenutog tipa s pravom nazivaju stonim satovima, iako se ta sintagma često koristi i za druge časovnike manjih dimenzija koji ne odgovaraju navedenoj definiciji. Naglasimo da u odnosu na gotske gvozdene zidne satove s pogonom na tegove, renesansni stoni satovi kojima je pokretačku silu davala opruga, nisu više samo merači vremena nego i umetnički predmeti. Zlatari, graveri, livci, emajleri koji izrađuju i ukrašavaju kućišta od pozlaćenog bakra, daju oduška mašti: časovnici poprimaju oblik molitvenika, monstrance, raspeća, kugle, tornja, paviljona, životinjskih figura itd. Bogatom i raznovrsnom oblikovanju i dekorisanju pridružuje se i sofisticiranost mehaničke komponente sata: kompleksni brojčanici s indikatorima časova, dana, meseci, praznik, sa znakovima zodijaka, imenima svetaca, a kod astronomskih satova i mesečevim fazama i kretanjem planeta. Uprkos tome, satovi i dalje nisu dovoljno tačni, a minutna kazaljka i pripadajuće oznake još nisu uvedene!


OSTALE TEME NEDELJE





Pretplatite se!

Pretplatite se!

Godišnja pretplata na časopis Satovi i nakit iznosi 580 dinara, a pretplata na Katalog satova 990 dinara. Cena za obe pretplate sa uračunatim troškovima dostave je 1570 dinara.