x
Newsletter prijava

Primajte najnovije vesti iz sveta satova i nakita!

Satoviinakit.rs - za prave ljubitelje satova i nakita

Koeljova priča o satu TEMA NEDELJE

Koeljova priča o satu

Ekskluzivno donosimo priču slavnog pisca Paula Koelja “Ploviti se mora, živeti ne”, koju je napisao za knjigu o istoriji IWC-a. Zahvaljujemo upravi IWC-a što nam je dopustila ekskluzivno objavljivanje Koeljove priče i ilustracija Enkija Bilala. Uživajte!

OBJAVLJENO: 04.11.2011

» Podeli na Facebooku


„Odakle ti taj sjajan sat?“
„Dao mi ga je deda.“
Povukao je rukav svoje jakne i pokazao prijateljima koji su se okupili, da i on ima sat; sat je bio vrlo različit od njihovog, ali verovatno jednako vredan. Činilo se da par nemačkih turista koji su izašli iz autobusa sluša njihov razgovor, iako nije bilo verovatno da su razumeli šta je rečeno. Pa čak i da jesu, nije bilo važno. Nije radio ništa loše. Ili ipak jeste?
Pozdravio se s prijateljima i ušao u autobus koji će ga odvesti do udaljenog mesta. Kako se autobus kretao, osećao je da odnosi sa sobom ne samo svoje snove, već i zvuk talasa koji se odbijaju o obalu, galebova koji preleću preko vode i sunca čiji svetli zraci prodiru kroz prozor i osvetljavaju sat koji mu je dao deda. Bojao se, ali bio je to njegov izbor. Da, mogao je da ostane; na kraju, znao je grad kao svoj dlan; mogao je i ovde da nađe sreću i izbegne izlaganje nepoznatom. Međutim, još kao dete, navikao je da ide na more s dedom, čije su omiljene razbibrige bile vezivanje čvorova i pričanje čudesnih priča. On je u tim pričama najviše voleo to što nijedan detalj, ma kako sitan, nije mogao da prođe nezapaženo. Ponekad je sumnjao u putovanja koja je deda opisivao, o dalekim lukama i divnim ženama, o pomorcima koji su krenuli da pronađu novi svet samo pomoću kompasa i sekstanta, o gusarima koji su postali lordovi i guverneri, o vrećama ukradenih zlatnika, egzotičnim zemljama čudnih naziva i pticama s perjem svih mogućih boja. Ipak, njegov deda je uspevao da poveže sve te detalje u gusto tkivo avanture.
Baš kao i komplikovane čvorove koje je vezivao.
Kad ulov nije bio bogat i kad su plovili po mirnom, tihom moru, posmatrao je zlatni sat na staroj, osunčanoj ruci svog dede. Uvek mu se činilo da taj sat sjaji jače od sunca. Pa i deda mu je skrenuo pažnju da je nekoliko mornara oslepelo od njegove svetlosti, upozorivši ga da ne gleda predugo u njega. Docnije mu je deda priznao da je to rekao samo zato što nije želeo da kasnije sledi tako apsurdna pravila; njegov unuk, osećao je, bio je u godinama kad se sve zabrane moraju dovoditi u pitanje, pa je tako mogao osećati i posebno zadovoljstvo uživajući u zabranjenom svetlu. Lagani svetlucavi ples sunčevih zraka na satu prenosio ga je u zamišljeni svet sirena, gusara i blaga, svet koji je odlučio da pronađe čim odraste dovoljno da može otići od kuće.

Ovi beskrajni dani završili su se jednog sivog popodneva smrću njegovog dede u dobu od punih osamdeset godina. Sve što je imao uložio je u ono što ga je radovalo, i nikad se nije umorio govoreći svom unuku kako je život važniji od snova. Uživao je u jednostavnim stvarima, poput posmatranja zvezda ili pustog horizonta, ali isto tako i u boci pravog ruma, dobro skrojenim odelima i ponekim putovanjem u daleki grad Lisabon, odakle se uvek vraćao s osmehom na licu.
Preneo je svom unuku ne samo intrigantno zapetljane priče, već i sve što je znao o moru, o važnosti životnog zadovoljstva i o hrabrosti potrebnoj da se slede sopstveni snovi. I, naravno, zlatni sat.
Deda je tražio da ga kremiraju, ali njegova porodica to nije želela: kremiranje nije bilo uobičajeno u selu u kome su živeli; najbliži krematorijum bio je vrlo daleko i put do tamo bio bi skup; ipak, jedna od njegovih kćeri odlučila je da ode i ispoštuje želju svog oca.  I tako je otputovao zajedno s bakom i majkom. Prvi put je napustio selo i video veliki grad. Oduševile su ga široke ulice, novi automobili i odeća na ljudima, muzika i reklame. Tiho je zahvalio dedi na iskustvu koje mu je omogućio, sve zbog apsurdne želje za kremiranjem.
Baka se vratila noseći malu drvenu kutiju umotanu u ružičasti papir. Te noći su otvorili kutiju i prosuli pepeo u talase, dok je grupa lokalnih muzičara pevala vesele domaće pesme – još jedna dedina želja, jer on nikad nije mislio o smrti kao o kraju, već početku novog putovanja preko drugačijeg okeana. Posle nedelju dana pronašao je skrovište u kuhinjskom podu. U njemu je otkrio dva predmeta: komad papira sa ispisanom adresom i beležnicu – dedin dnevnik. Od ovog drugog uspeo je da pročita samo jednu stranicu, ali ga je i to toliko iznenadilo, da se još seća onoga što je pisalo:
„Posmatrajući druge ljude, otkrio sam ko sam. Brine me da neću biti toliko dobar kao što oni misle da jesam, ali verujem da tako svi misle o sebi. Žalim i što nisam toliko loš kao što oni misle da jesam, ali ni o tome ne brinem previše; neka misle šta im je volja. Tokom pisanja ovog dnevnika, konačno sam prihvatio da sam dovoljno hrabar da se bojim i jasno vidim samog sebe. Sada se osećam dovoljno sigurno da bih bio nesiguran. Primetio sam kako ljudi često pokušavaju da prenesu sopstvenu nesigurnost na druge, baš kao što mi prenosimo svoju nesigurnost na njih. Pokušavaju da nas smanje jer se sami osećaju sićušno; pokušavaju da nas prestraše jer se osećaju nesposobnim da ostvare nešto. Međutim, mene je Lisabon naučio da odrastem. Ploviti se mora, živeti ne.“
U tom trenutku, pre nego što je mogao da pita za značenje poslednjih nekoliko reči, došla je njegova majka, zgrabila beležnicu i bacila je u vatru. Činilo se da knjižica sadrži samo njoj poznate tajne, koje se više nikada neće otkriti. Ipak, nije videla komad papira na kome je bila ispisana adresa. Sačuvao ga je na sigurnom, misleći kako će možda jednog dana imati hrabrosti da ode u udaljeni grad, gde će i on naučiti da odraste.

Vreme je prolazilo. Išao je u lokalnu školu, a selo kojim je oduvek vladao ritam morskih struja, počelo je da se menja. Ribari su još lovili ribu, ali su zbog modernijih i bolje opremljenih brodova iz Japana i Norveške, morali da isplovljavaju sve dalje i reskiraju sve više. Strani investitori su odlučili da u mestu sagrade fabriku konzervi. Pošto ribolov više nije donosio dovoljno novca, žene koje su pre ostajale kod kuće, čekajući muževe, počele su da rade u fabrici da bi doprinele porodičnom budžetu. Kuće u kojima su pre bila ognjišta, sada su imale električnu struju i gas, neophodne za pokretanje nove industrije.
Troškovi života su porasli, ali i plate, pa se niko nije žalio.
Dečak je provodio sve manje vremena na plaži. Pravo more, more sa svojim bezbrojnim tajnama i legendama, more njegovog detinjstva, more iz dedinih priča, nestalo je u vetru kao i pepeo njegovog dede. Podstaknut dedinom opčinjenošću dalekim gradom Lisabonom, odlučio je da nauči portugalski – ko zna, možda ga i poseti jednog dana. Poznavao je svaki detalj njegovih ulica, samostana, crno-belih pločnika. Stvari su nastavile da se menjaju vrlo brzo. Međutim, sad su ljudi počeli da se žale: mašine su zamenile ljudski rad; moderni ribarski brodovi bili su opremljeni još sofisticiranijim instrumentima; stari brodovi su odlazili u penziju, svi osim jednog koji je pripadao ribaru koji je odlučio da nastavi sa starim načinom života, uprkos bogatstvu koje su mu ponudili za kuću i zemljište pored mora. Vlasnici fabrike imali su neku vrstu Saveta za dobrobit zaposlenih i brzo su se dosetili rešenja. Zašto ne bi reklamirali selo i privukli još više bogatih stranaca i njihov novac? Predstavili su sve prednosti ovog plana gradonačelniku koji je odobrio zakon koji je dopustio izgradnju apartmana na plaži. Bolnica je pretvorena u luksuzni hotel i malo-pomalo turisti su počeli da dolaze. Ribarski brodovi ponovo su zaplovili, ovog puta da bi prevozili grupe ljudi namazanih uljem za sunčanje s malim frižiderima punih piva i osvežavajućih pića. Samo je ribar koji je živeo na kraju plaže nastavio da peca ribu, i dalje uspevajući da zaradi za život. Međutim, on je bio izuzetak. Da li je i dečak bio izuzetak? Deda mu je uvek govorio kako je u Lisabonu sadržan čitav svet. Upravo su odatle generacije pomoraca kretale u istraživanje nepoznatog.
„Ako jednog dana osetiš da je život izgubio smisao, otiđi tamo i za nekoliko dana tvoje će se nade vratiti!“
Tamo je sada išao.
Posle dvodnevnog putovanja, srce mu je lupalo kad je autobus prešao džinovski most koji se pružao preko reke Tagus. Na autobuskoj stanici iskočio je iz autobusa i počeo da hoda. Pred njim su se pružali brežuljci, veliki dvorac na brdu, crkveni tornjevi, crno-beli pločnici, široke ulice pune ljudi, reklame, lepe žene, užurbani muškarci, gomile restorana, grupe ljudi koji su stajali i pričali, motociklisti koji su se žalili na saobraćaj, mladi po parkovima. Svet! Ovo je bio pravi svet!

Otišao je pravo na adresu koju je pronašao zajedno s dedinim dnevnikom. Bio je to hotel u kome je deda obično odsedao. Pokucao je na ulazna vrata starinske kuće, a otvorila ih je žena čija je kosa bila pričvršćena iglom. Dečak je objasnio da je unuk nekog ko je imao običaj da dolazi i odseda ovde. Žena se nasmejala.
„Bio je vrlo zanimljiv čovek. Voleo je život i znao kako da iz njega izvuče najbolje.“
„Imate li slobodnu sobu?“
„Ne iznajmljujemo sobe. On je ovde imao svoju sobu, ali pošto nije dolazio jako dugo, na kraju sam odlučila da bacim njegove stvari. Starim i ne mogu da provedem ostatak života čekajući muškarca koji se neće vratiti.“
Dečak je sve shvatio. To je bio razlog zbog koga se njegov deda uvek vraćao sa osmehom na licu! Umesto da oseća bes ili osuđuje dedino ponašanje, i on se nasmejao. Odlučio je da ne kaže ženi za dedinu smrt.
„Sramota je kad se muškarci tako ponašaju. Tvoj deda mi je uvek izgledao kao dobar, pristojan čovek, spreman da uzme od života ono najbolje. I znao je da pripoveda čudesne priče. Usput budi rečeno, iako sam uživala u njima, nikad nisam verovala ni reči.“ Zamolila ga je za parče papira i zapisala mu adresu.
„Ovde ćeš naći pristojan i ne previše skup hotel. Ali zapamti: sve što su ti govorili o Lisabonu, uzmi sa zrncem soli. Nisi više u svom selu, a ovde su ljudi, kako bih rekla, zatvoreniji.“
Žena je oklevala, ali na kraju nije mogla da sakrije strepnju:
„Šta misliš, hoće li se vratiti?“
„Uvek ćete biti u njegovom srcu. To znam jer sam njegov unuk.“
Više ništa nije rekao. Otišao je na adresu koju mu je dala. Platio je hotel za jednu noć i shvatio da će mu ušteđevina biti dovoljna za samo nekoliko dana. U sobi, koja nije imala ni prozor, ostavio je kofer ispod kreveta i otišao u potragu za poslom. Zastao je na kiosku da kupi kartu i novine u kojima je obeležio moguće poslove pa krenuo da upoznaje grad, kucajući od vrata do vrata u potrazi za poslom. Svi su ga pitali za iskustvo koje nije imao. Čim bi saznali da je dotad samo lovio ribu, gubili bi svaki interes. Satima je lutao gradskim ulicama, trošeći novac na tramvaj, da bi se na kraju dana razočaran vratio u hotel, shvativši da ima novca za još samo dve noći. Lutajući, video je nekoliko prosjaka kako spavaju na ulici, i tada mu je prvi put palo na pamet da bi i on mogao postati jedan od njih. Nije prošao ni jedan dan, a on je već čeznuo za domom. Međutim, šta da kaže prijateljima? Kako čovek može da bude poražen tako brzo i lako? Bacio se na krevet i plakao sve dok mu san nije umirio srce. Sledećeg dana osećao se malo smirenije i ustao je iz kreveta odlučan da se ne predaje. Platio je za još jednu noć i izašao iz hotela. Praznog želuca, lutao je gradom spreman na bilo kakav posao – krečenje zidova, čišćenje cipela, pečenje hleba – ali iznad svega je želeo da ga neko pogleda u oči; svi su prolazili pored njega kao da ne postoji.

Dedin časovnik pokazivao je kako sati prolaze, a nikakve nade nije bilo na vidiku. Šetajući lisabonskim vetrovitim ulicama, počeo je da mrzi ovaj užurbani grad, tako samodopadljiv, hladan i rezervisan. Nije mogao da shvati da iko može da voli Lisabon s njegovim raširenim čaršavima, ili da govori o portugalskoj gostoljubivosti. Kad je palo veče, seo je na klupu, gledajući galeba koji je leteo iznad njega. Ispružio je ruke i zaplakao:
„Podsećaš me na moje selo, galebe. Odvedi me kući!“
„Imaš lep sat.“
Pogledao je na drugu stranu i video čoveka s naočarima debelih stakala koji je proučavao njegov sat.
„Pripadao je mom dedi.“
„Bi li ga prodao?“
„Kako to mislite?“
„Čuj, to je zbilja lep sat, a sudeći po stanju tvoje odeće, mogu da pretpostavim da je to jedina vrednost koju poseduješ. Ne znam kako si došao do njega, i nije me briga...“
„Mislite da sam ga ukrao?“
„Nema razloga da se uzbuđuješ. Na kraju, sat ne možeš da pojedeš; nije ti ni od kakve koristi. Dizajnere ovog sata nadahnuli su slavni portugalski moreplovci. Ne moraš ni da ga skineš s ruke da bih znao kako je poleđina kućišta napravljena od stakla da bi se mogao videti mehanizam – kao podsetnik na portugalsku pomorsku prošlost. Jesam li u pravu?“
Bio je.
„Hajde, reci svoju cenu. Očigledno umeš da se cenkaš.“
„Uopšte se ne cenkam. Jednostavno ne mogu da ga prodam.“
Čovek je izvadio podsetnicu iz džepa.
„Dobro, ali ako se predomisliš, slobodno mi se javi.“
Dečak je gledao u podsetnicu nekoliko trenutaka, ne znajući šta da misli. Posle dva dana ponižavanja, jedina ponuda koju je dobio od ovog odvratnog grada bila je mogućnost da se odvoji od sećanja na dedu. Prošao je još jedan dan i ostao je skoro bez novca. Imao je još toliko da se vrati u selo i provede ostatak života radeći posao koji nije želeo, s prisećanjem na ovaj neuspeh i svestan toga da mu je propao jedini pokušaj bekstva. Bio je petak uveče; Lisabon je vrveo od ljudi i kafići su bili prepuni. Opet je odlučio da sedne, ali video je da je jedina slobodna klupa ona između stolova na trotoaru. Da li je u redu da tu sedne? Ma šta ima veze? Nije imao ništa da izgubi. Prišavši bliže, video je da na kraju klupe sedi metalni kip. Čovek sa šeširom. Činilo mu se potpuno apsurdno da sedne pored metalnog čoveka. Međutim, opet, taj kip mu se učinio kao istinski portret grada u kome su ljudi izgledali zaključani, baš kao da su napravljeni od bronze. Otišao je i seo pored kipa, posmatrajući druge goste kako piju, jedu i pričaju. Posle nekog vremena, od stola koji je bio nasuprot klupi i za kojim je sedila grupica mladića i devojaka, jedna ga je devojka pozvala:
„Hej! Koliko ćeš još tu sedeti sasvim sam?“
„Koliko mi se svidi.“
Jedan od mladića, nešto stariji od njega, pozvao ga je da im se pridruži. Šta se događa? Dotad mu niko nije uputio ni reči, a sad, čim je seo na klupu pored metalnog kipa, atmosfera se u potpunosti promenila.
„Ne mogu. Nemam novca.“
Devojka je ustala, uhvatila ga za ruku i odvela do stola. Pitali su ga šta tu radi.
„Došao sam tražeći drugačiju sudbinu.“
„Kako drugačiju?“
Odjednom mu je svet izgledao razotkriven: zašto je došao u Lisabon? Nije znao odgovor na to pitanje.
„Sasvim iskreno, ne znam.“
Sad je razumeo: prešao je čitav put i još nije znao šta traži. Došao je zbog dede. To je bilo sve. Ponudili su mu čašu piva. Popio je i opustio se. Ispričao im je da se rodio u starom ribarskom selu koje se pretvorilo u industrijski gradić. Pokazao im je sat, za koji su rekli da je vrlo lep, iako niko nije ponudio da ga kupi. Posle izvesnog vremena neko je upitao da li zna još nešto da radi osim da lovi ribu.
„Ne.“
Ne? Činilo se kao da neki drugi glas progovara iz njega. Možda je pepeo njegovog dede stigao sve do Lisabona da ga nadahne.
„Šta još znaš da radiš?“
„Znam da pripovedam priče.“
I tako je počeo da priča o putovanjima, o dalekim lukama i lepim ženama, o pomorcima koji su otplovili da bi pronašli novi svet samo pomoću kompasa i sekstanta, o gusarima koji su postali lordovi i guverneri, o vrećama ukradenih zlatnika, egzotičnim zemljama čudnih naziva i pticama s perjem svih mogućih boja. Kada je završio, ostali su zurili u njega u tišini.
„Znaš, imam ujaka koji radi u baru“, rekao je jedan iz grupe.
„Mi smo glumci. Ako želiš, možemo sutra da te odvedemo tamo i da ga pitamo da te zaposli.“
„Da radim šta?“
„Da pripovedaš priče. Nije idealno, ali je početak. Mi smo tamo igrali predstave u periodima kad nismo imali posla, čekajući da nam se sreća preokrene. I uvek jeste.“
Pogledao je oko sebe. Lisabon njegovih snova najzad je počeo da se pokazuje, i tek sad je shvatio zbog čega. Dotad nije znao radi čega je putovao tako daleko. Sada je znao.
„Pitali ste me kakvu sam sudbinu tražio, a ja nisam mogao da vam objasnim. U međuvremenu sam pronašao odgovor: želeo sam da tražim životnu avanturu. Ne predati se, već nastaviti usprkos svim poteškoćama. Neki dan me čovek pitao da mu prodam sat, i ja sam odbio. Sada znam da bi moj deda bio srećan kad bih prodao sat, ako bi mi to omogućilo da nastavim sa svojom avanturom.“
„Ali ne moraš da ga prodaš. Sigurna sam da možeš da nađeš posao. Imaš čisto srce i dušu pesnika, baš kao čovek pored koga si sedeo.“
Pogledao je u bronzani kip. Pročitao je ime na pločici: Fernando Pesoa. Setio se da mu je deda često govorio o Pesoi, i to s takvim žarom da je pretpostavio kako je Pesoa još živ. Sada je znao da je odavno mrtav.
„Ima jedna njegova pesma koja počinje citatom rimskog generala: Navigare necesse est; vivere non est necesse.“
Smešeći se, lepa mlada žena, koja ga je prva pozvala da im se pridruži, ustala je i izrecitovala:
„Stari pomorci su imali slavnu izreku: Ploviti se mora; živeti ne.“
Ostali su joj zapljeskali, a jedan od njih je platio račun. Onda su se rastali, ali ne pre nego što su se dogovorili gde sutra da se nađu. Ploviti se mora. On je znao da plovi. Živeti ne, ali ako znaš kako da ploviš, onda znaš i kako da živiš. Njegov deda je bio u pravu: Lisabon je bio čaroban grad, ako znaš kako da slediš svoj put; ako znaš kako da putuješ u daleke luke, kako da se suočiš s gusarima, odupreš zovu sirena; ako znaš kako da nastaviš dalje bez obzira na očajanje. Blaga su bila svuda, a on je upravo pronašao jedno od njih. On će nastaviti da plovi. 



OSTALE TEME NEDELJE





Pretplatite se!

Pretplatite se!

Godišnja pretplata na časopis Satovi i nakit iznosi 580 dinara, a pretplata na Katalog satova 990 dinara. Cena za obe pretplate sa uračunatim troškovima dostave je 1570 dinara.